sloboda
Stvaranja

Idemo bilo gde

Ovo je pesma o oslobađanju od identiteta.

Kada se previše poistovetimo s nekom ulogom koju igramo u životu, gubimo dete u sebi. To ne znači da treba ceo život da ostanemo deca. Znači, u stvari, da treba sve vreme da budemo svesni da je život igra. Više o tome pišem u članku Artopija – moja škola.

Naše unutrašnje dete je uvek prisutno, uviđali mi to ili ne. I toga treba da smo svesni. Dete ima pravo da se igra. Kao i svako dete, ono ne voli da se igra samo. Zato, pridružimo mu se.

S druge strane, naš karakter treba da se zasniva na ličnim moralnim uverenjima i vrednostima. Naša pojava je odraz našeg sveta iznutra. Tako treba da gradimo svoj lik, a ne unutrašnji svet da prilagođavamo onome liku kojeg vidimo dok se ogledamo u pogledima drugih.

Zar nije bolje da zračimo onim što jesmo, a ne onim kako verujemo da drugi očekuju od nas?

Zamisli se nad pitanjem da li težiš da postigneš nešto na čemu radiš i ostvariš se u tome zato što to zaista želiš, ili zato što to drugi očekuju od tebe. Ako nije to to što te najviše raduje i čijim ishodima smatraš da ćeš zadovoljiti svoju prirodu, znaš li šta je?

Neka ti utrošeno vreme u ostvarivanje bilo koje ideje s kojom više ne rezoniraš ne bude prepreka da promeniš sve i kreneš ispočetka. Utrošeno vreme je uvek značajno iskustvo. To je tvoje lično bogatstvo. Ne dozvoli da ti bogatstvo bude teret. Ovde smo da se igramo, radujemo i da stičemo iskustva, a ne materijalna dobra.

Živela sloboda! Živeo život!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *