sloboda
O Blogu,  Obrazovanje

Artopija – Moja škola

Tekst koji sledi daje ti mogućnost da zaroniš u moj svet. Mislim da će ti trebati kratka obuka i oprema za gnjuranje.

Obuka je gotova. Vidiš da je bila kratka. Od opreme ti trebaju samo naočare. Izvoli!

Da li ćeš moći na desetak minuta, koliko će trajati gnjuranje, da izađeš iz sebe, svoje svakodnevice, i uroniš u moj svet? Da li to želiš? Šta ćeš time dobiti?

Spremi se da kroz more mojih simbola pronađeš naše sličnosti. Videćeš koliko toga imamo zajedničkog, iako se razlikujemo. Možda ćeš kroz mene prepoznati deo sebe koji ti je do sad bio van dometa. Može biti zanimljivo iskustvo. Zar ne?

Zamisli se dok gnjuraš kroz “Mesto u meni”. To je inicijalno poglavlje. Promisli koje je to mesto u tebi. Šta je ono što kod tebe iz njega niče? To će ti dati specijalne naočare kojima ćeš otkrivati lepote dubina u koje te vodim.

Uzmi dah! Krećemo.

Mesto u meni

U meni, ima jedno mesto. Ne mogu, tačno, da lociram gde. U stvari, prepoznavao sam ga u raznim delovima tela.

Nekad je u predelu grudi. Nekad u glavi. Onda oko pupka. Ponekad u dijafragmi. U poslednje vreme ga osećam, čak, i u petama, listovima, kolenima. Desi se da to mesto nađem i iznad sebe, ali, i tada, kao da je deo mene.

To je mesto iz koga mi kreću ideje. Ne pričam o običnim idejama. Ove imaju svoj poseban sistem napajanja. One same sebe porađaju. Poput semena su koje kad se poseje nezaustavljivo kreće da klija.

Zemlja iz koje niče seme je to mesto u meni koje sam pomenuo.

Neobična unutrašnja biljka

Koren ove biljke, kada proklija iz semena, nakon što je orosi moja želja da vidi njen plod i osunča moja potreba da taj plod proba, pušta svoje žile kroz celo moje biće. Ulazi mi u krvotok. Okupira srce. Zauzima mi nerve. Zarazi mi mozak.

Ta biljka u meni raste i stari ja gubi tlo pod nogama. Neverovatan osećaj. Nešto poput ludila. Tera me da mu se predam, uprkos životu koji mi ne da.

Tako je sladak njegov plod. Kao droga. I kad je Ovozemaljski Ja proba, makar lizne, menja se. Postaje nesputano dete željno igre.

Sukob unutrašnjeg i spoljnog bića

No, polet je kratka veka. Ubrzo ga sprečavaju potrebe ovozemaljskog života: jesti, piti, biti, za druge mariti, gnezdo sviti, ptiće timariti. Ovozemaljski Ja kreće da trebi Idejnog Ja. Kida njegove izdanke. Traži glavnu žilu da je iščupa i prekine dotok te slatke otrovne ideje.

U čemu je osnova sukoba između njih dvojice? To što su želje onog prvog da sedi mirno i miriše cveće. Da uživa u životu, kad je već tu. On je tačno kao bik Ferdinand. A ovaj drugi se sprema za koridu. On zna da bez bitke nema života i da je odgovoran prema svom pozivu.

Ovozemaljski Ja ima posao koji gleda da radi kvalitetno, odgovorno, da mu se posvećuje, da ga zadrži, zatim ima porodicu koju je stvorio i za koju je odgovoran, ima neki identitet koji je izgradio i sa kojim se srodio, a onaj Idejni Ja donosi takve ideje čije ostvarenje crpi pažnju, energiju, vreme, uništava postavljene prioritete. Pri tom, te ideje ne donose hleb na astal. Samo crpe pažnju, energiju i vreme.

Stvaralački žar i pepeo

Ove ideje postaju same sebi bitne, a njihovo ostvarenje jedini smisao postojanja. To su inspiracije za neke nove priče, nove pesme, nove melodije, pozorišne predstave, filmove, performanse. Pune su ih sveske. Brdo foldera na kompu. U mobilnom telefonu. Brojni fajlovi su zauvek sahranjeni sa starim računarima. Ali ispod svog tog pepela, stvaralački žar ne prestaje.  

Kidajući tu biljku u sebi, Ovozemaljski Ja je kidao sebe. Ali, nije znao drugačije. Nije umeo da istovremeno bude i jedan i drugi. I poeta i zaposleni, domaćin, otac, muž. Stideo se tog stvaranja toliko da se krio da bi mu se posvećivao.

Ako bi kojoj od tih ideja i dozvolio da izraste do plodova, nudio bi ih nekada nekima van sebe da ih okuse. Nije bio zadovoljan reakcijom. Stoga bi se opet povlačio i predavao se mislima o njima.

Čemu sve to?

I tako se Ovozemaljski Ja uvek iznova bavio funkcijom i smislom tih ideja. Bio je uveren da nisu tu samo zbog njega. Da je bilo tako, bio bi zadovoljan time što su tu. Bio bi ponosan na sebe. Ne bi mu predstavljale dodatni teret.

One su želele da se osamostale. Htele su da pronađu svoju svrhu, smisao, ljubav, nezavisno od njega.

Nije ih puštao da odu. Čuvao ih je poput nekog posesivnog roditelja. Želeo je da ih zaštiti od razočaranja.

Neku od te dečurlije, koja su mu bila lepša, samouverenija, puštao je. No, u stopu ih je pratio.

Iako su imala priliku da osvoje publiku, nisu se baš proslavljala. A on je žudeo da budu uspešna. Da taknu nečiju dušu isto tako kao što su osvajale njegovu.

Oslobađajuće prosvetljenje

Sukob unutrašnjeg i spoljašnjeg mene izazivao mi je bol; nervozu. Postojala je želja da se posvetim ili jednom ili drugom. Nisam umeo obojicom istovremeno da manipulišem.

I onda se desilo oslobađajuće prosvetljenje.

oslobođenje

Taj osećaj oslobađanja opisao sam u dve pesme: Idemo bilo gde i Put spoznaje.

Uvideo sam da mogu mirno, sa strane, da posmatram njihov sukob, a da se u njega ne uživljavam. Shvatio sam da ja nisam nijedan od njih dvojice.

Ima li kapetana na jedrenjaku?

jedrenjak

Da, ja nisam moje misli. Nisam ni moja osećanja. Nisam čak ni ovo telo. Ni moji nagoni. Sve to imam. Imam jer mi trebaju da iskusim ovaj ovde život.

Time što imam telo, imam i sve ostale funkcije koje uz njega dolaze. Ali ja sam sam život u mom telu. Ja sam njegov spiritus movens.  I to ne samo pogon, nego inteligentna energija, sama volja izvora života. Da ne elaboriram opet o volji, pročitaj o tome u članku “O pojmu Moje Ja”

Shvatio sam da umesto da budem kapetan jedrenjaka koji plovi okeanom života, ja sam kormilo prepustio samoj barci, talasima i vetru. 

Homo ludens

Idejni Ja nije radio ništa drugo, nego na drukčiji način proživljavao život koji je Ovozemaljski Ja živeo. Oživljavao je maštu. Nesputanu dečju maštu koja vodi u igru. A igra je način na koji čovek upoznaje život. Igra je osnovni model života.  

Ovozemaljski Ja je, pak, sve shvatao preozbiljno. On se uverio da treba da igra ulogu roditelja nestašnog unutrašnjeg deteta. Trudio se da kontroliše i okolnosti i svoje ponašanje, a u tome mu je zaista Idejni Ja remetio koncepciju.

Ali nije mu samo smetalo unutrašnje dete. Mnogo veći teret mu je predstavljao njegov kompleks definicija i uverenja. To je Biblija, Kuran, Talmud, Tora njegovog poimanja života koji živi. Potpuno je smeo s uma da je sve samo igra.

unutrašnje dete

Čovek nikada ne prestaje da se igra. Jedino što se dešava je to da se igra menja. Kao dete ulazi u razne uloge. Kako lako u njih ulazi, tako lako i iz njih izlazi. Eksperimentiše s karakterima. Što je stariji, to se sve više uživljava u neki od njih. Od njega pravi svoj identitet.  

Poprima određene obrasce ponašanja. Oni su određeni načinom na koji je dete razumelo, prihvatilo, a potom i memorisalo svet u kom živi.

Mišljenje o sebi je razvijalo pre svega na osnovu mišljenja i emocija koje je primalo od roditelja.

decija secanja

Važna napomena: uslovno ih je primalo od roditelja, jer se ne radi o stvarnim mišljenjima i osećanjima koje su oni odašiljali, već o načinu na koji ih je dete percipiralo. I tako uvek, u svakom narednom predstavljenom slučaju.

Potom, dete je gradilo svoj univerzum od onih mišljenja i emocija koji su bili u sukobu sa prethodno usvojenim, a dolazili su od njemu bliskih odraslih osoba koje nisu roditelji.

Dalje, u nekom trenutku počinje primećivati i vršnjake i mariti za njihove emocije i mišljenja.  

Onda su tu i definicije i uverenja koji su nastajali usled vaspitnih praksi kojima je dete bilo podvrgnuto. A vaspitne prakse se uvek sprovode u okviru određene kulturne pozadine. Sama kultura, običaji, porodični odnosi, uvek utiču na dete i čoveka. To je ono na šta se misli kad se kaže kolektivno nesvesno, a takođe i porodično nesvesno.

E, ali one najčešće, jer su protivprirodne, izazivaju unutrašnje neprijatnosti, bunt. A onda to utiče na dete da izgrađuje određeni oblik ponašanja i poimanja sebe u odnosu na to.

Zatim, tu su i bolne neprijatnosti koje su se razvijale u traume. Tu su i frustracije zbog nekih nezadovoljenih potreba i želja.  

I tako, sloj po sloj, od nevinog maštovitog deteta kojeg sam bio nazvao Idejni Ja, čovek izraste u ograničeno maštovitog Ovozemaljskog Ja koji je zauzeo određenu ulogu s kojom se identifikovao i koju brani po svaku cenu, verujući da ako izgubi taj princip sopstva, onda gubi sebe.

U stvari, samo bi se transformisao u novu verziju sebe. Dok bije srce u junaka, prepreka svaka kreštava je svraka.

Priroda Idejnog Ja i Ovozemaljskog Ja

Kada sam prestao da se identifikujem sa Idejnim Ja i Ovozemaljskim Ja, njihov sukob je automatski prestao. Zaključio sam da tog sukoba nije ni bilo. Sve što se desilo, zapravo, bilo je to da nisam bio svestan sebe. Pokušavao sam da se ostvarim kroz njih.

Bliži mi je svakako bio Idejni Ja. S njim sam se osećao. Naša veza je bila emotivne prirode. Istovremeno, intelektualno sam bio blizak sa Ovozemaljskim Ja.

Njih dvojica su mi bili Jin i Jang. Noć i dan. Poput roditelja. Idejni Ja – majka, Ovozemaljski Ja – otac. Ne slika i prilika mojih bioloških roditelja. Ovi su idealnotipski. Uticali su na mene da otkrivam put. Pod putem mislim na život. A sad, kad sam otkrio sebe, shvatio sam njihovu pravu prirodu.

jin jang

Jedan je zadužen za statiku. Koristeći se umom, nastojao da me spreči da se menjam, da me natera da stičem, da očuvam i sačuvam život i sve što sam u njemu stekao. Njegova oblast je sigurnost. Zadovoljavanje nasušnih potreba.

Drugi je zadužen za dinamiku. Daje radost životu. Darivao me je idejama koje su me stavljale u pogon. Kroz njih mi je život imao više smisla. Sve je bilo ljubav, avantura, strast.

Njihovih sukoba ne bi ni bilo da onaj koga sam nazvao Ovozemaljski Ja, Otac, nije bio tašt. Da je bio zadovoljan svojim životnim postignućima, da je bio kadar da više voli i sebe i druge, da je više cenio sebe, drugačije bi se odnosio prema Majci, Idejnom Ja, svom mentalno zaostalom, ali strastvenom i emotivno daleko nadarenijem blizancu.

Od roditelja, s kojima sam se ceo život pokušavao poistovetiti, postali su mi deca. Istovremeno i velika i mala deca. S njima mogu razgovarati o najrazličitijim temama. Nekad razgovor iniciram ja, nekad oni. Mogu se s njima i pomaziti. Ponekad ih za ruke držim i šetamo se. Ponosim se njima i radujem životu. Katkad ih konsultujem i primam savete. Zahvaljujući njima, mnogo sam naučio. Beskrajno sam zahvalan zbog toga. I, evo šta sam zaključio.

Zaključak sukoba Ovozemaljskog Ja i Idejnog Ja

Umišljeni sukob između Oca i Majke bio mi je škola. Zaključio sam da mi je bilo neophodno to da doživim. Moralo je biti tako intenzivno, da bih bolje razumeo. To je bio moj životni plan, kojeg nisam bio svestan, a bio je u skladu s mojom voljom zahvaljujući kojoj sam ovde.

Iako sam poslednjih dvadeset i kusur godina života posvetio tome, sada mi je tek kristalno jasno. Moja volja za životom me je dovela ovde da budem umetnik, učitelj i učenik.

Ova tri U nisu zanimanje, posao, struka ili kako bi se sve moglo nazvati, nego životni agens, poziv, misija.

Umetnost je način na koji percipiram život. Izražaj sam našao kroz melodiju i reč.

Učenikom me čini moja radoznalost da saznam sve o životu, o ljudima i njihovoj prirodi, o ljubavi, o načinu da otkrijemo sopstvenu volju i živimo slobodno.

Učiteljski poziv je poriv da svoja otkrića, znanja, svoju ljubav širim. Za mene nema lepšeg osećaja od tog da u očima mojih učenika vidim A-ha! momenat buđenja, radost stvaranja, stremljenje ka sopstvenim ciljevima. To je ono za šta sam se morao roditi da bih doživeo. To je ono za šta vredi živeti.

Artopija – moja škola

Vreme je da izronimo. Ako se sećaš, poglavlje “Mesto u meni” sam započeo sa: „U meni, ima jedno mesto“. Taj zarez je postavljen da uspori čitanje. Da te natera da i ti uđeš u sebe i potražiš to mesto, jer svako od nas ima ga u sebi. To je mesto u kom nastaje umetnost. To mesto sam nazvao Artopija. A sebi sam postavio zadatak da vodim decu i mlade kroz stvaralački proces koji im je blizak, da bi otkrila to mesto u sebi i postali umetnici života.

Ovde pod pojmom umetnosti mislim na umetničko posvećivanje različitim aktivnostima. Na kreativnost koja za nas ima viši smisao. Ono stvaranje kroz koje se osećamo dobro. Putem koga kao da smo u ravnoteži sami sa sobom. To je aktivnost koja daje smisao našem životu.

Kod nekoga se to zaista ostvaruje kroz neku umetničku formu. Bilo koju. Drugima, iako to ne spada u domen jedne od formalnih umetnosti, važno im je da koriste telo, da rade rukama. Možda da nešto prave, ili nešto čeprkaju po kući, sređuju, menjaju, kuvaju, čačkaju struju, igraju se s vatrom. Trećima se pokreće Artopija kada rade neki umni posao: barataju brojkama, projektuju, rešavaju sudoku, programiraju, organizuju. Kod četvrte grupe to je liderstvo, služenje, pomaganje. Brojni su oni koji kroz sport ostvaruju svoje biće. Kod ovakvih poput mene, to je, između ostalog, i podučavanje.

Zaista nije bitno šta je proizvod te kreativnosti. Ona sama je bitna. To u šta je usmerena, ima veze sa inicijalnom voljom našeg bića. To je ono čemu treba da posvetimo najviše pažnje. Tako je zato što kroz to ostvarujemo svoju svrhu. Putujemo ka ličnoj slobodi. Ka radosti.  

artopija-svemir

Buđenje Artopije u detetu (čoveku) je okosnica mog pedagoškog i prosvetiteljskog rada.

Jedan vid osvešćivanja ideje Artopije, kao oblika svesnog življenja u skladu sa svojom pokretačkom voljom, jeste ovaj sajt. Putem njega delim ideje koje vode čitaoce ka ličnom “Moje Ja” i svojoj Artopiji.

Na ovoj ideji sam razvio svoj pedagoški pristup i programe. Aktivni program je za sad Karate za decu.

Aktivnosti u okviru Filosofsko-umetničkog kluba za decu i mlade: Demija, za sada su pauzirane. Obaveštenja o njima postavljam na Fejsbuk stranici Demija. Zaprati je, i budi u toku.

Ako te je tekst podstakao na razmišljanje i želiš sa mnom da podeliš svoje mišljenje, molim te ostavi komentar ispod članka.

Ako želiš da me kontaktiraš u vezi sa nekim od ovih programa, piši mi na srazmerno@gmail.com, ili pusti Viber poruku na +381605377735.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *