ko je moje ja
Otkrivanje života

Moje ja

Ko je tvoje moje ja?

Kada čitaš ovde moje ja, nemoj da ga prevodiš u njegovo, tj. autorovo, ili Željkovo, Kodratovo moje ja. Čitaj bukvalno: moje ja, kao svoje, jer po meni je smisao ove razmene energija da tvoje moje ja i moje moje ja komuniciraju.

Stekao sam uverenje da naša jastva obitavaju u dimenziji koja nije omeđena prostorom i vremenom i da su veoma bliska.

Pojam moje ja koristim kao metaforu za suštinu bića.

Šta podrazumevam pod suštinom bića?

Suština bića je ono što ostaje kada oljuštimo sa sebe sve one slojeve koji su promenljivi, počevši od samog našeg tela, pa onda i svega onoga što sa našim telom ide: i misli, i osećanja, i nagone (strasti). A potom i sve ono na osnovu čega gradimo svoj lični i društveni identitet: ono što volimo da jedemo, da pijemo, kako provodimo vreme, uloge vezane za familiju i porodicu, šta imamo od škole, kojim poslom se bavimo, koliko zarađujemo, kako trošimo, itd.

Evo dve vežbe koje ti mogu ukazati na postojanje te suštine tvog bića.

Jedna je intelektualna, a druga praktična. Prvu sam nazvao Savršeno mesto, a drugu Igra slušanja.

Savršeno mesto

Seti se nekog mesta koje za tebe ima posebnu draž. Ono koje ti budi prijatna osećanja. To može biti mesto sa omiljenog letovanja ili zimovanja, s putovanja, možda čak i tvoja soba, ili nečija kuća, vila, muzej, šuma, park…

Koje je to tvoje mesto? Seti se. Nađi ga.

Zamisli da si sada tamo. Gledaj oko sebe. Sve je tu na svom mestu i sve je tako živo: i zvuci, i mirisi, temperatura. Gde god da pogladaš, lepo ti je. Opusti se. Uživaj. Samo budi tu.

Jesi li?

Okruži se ljudima koje voliš. Bez obzira na to da li ste ikad bili zajedno tu, i da li je uopšte moguće da ih sve zajedno povežeš, okupi ih oko sebe na tom svom savršenom mestu.

Daj sebi onoliko godina koliko želiš da imaš. U kojim ti je godinama bilo najprijatnije? E, imaš baš toliko.

Zamišljaj šta radite svi zajedno. Možda vas i nema puno, a može vas i biti. Sve je do tebe i tvoje mašte. Možda si u jednom toplom zagrljaju, a može biti i žurka, pregršt ljudi. Prepusti se tim emocijama. Osećaš se sigurno i voljeno. Znaš da tu pripadaš. Bilo bi sjajno da uvek može da ti bude tako. Zadrži taj osećaj. Ne puštaj ga. Udahni duboko. Srodi se s njim.

Samo diši i budi tu

Uzmi sada jednu čarobnu gumicu. Ostani u osećaju koji imaš, a kreni polako da brišeš zamišljeni prostor. Sve obriši. I zvuke tog prostora, i mirise. Svaki detalj.

I dalje si sa voljenom osobom, ili sa više njih, ali mesta na kom ste bili više nema. Umesto njega sad je praznina, ali i dalje je tu osećaj prijatnosti jer to mesto i dalje postoji u tvom srcu. Bez obzira na to što ga ne vidiš, ti si i dalje tu.

Kreni sad lagano da brišeš i sve koji te okružuju. Bez brige. Iako ih nećeš više videti, oni su tu. Samo zadrži taj osećaj. Briši ih brzo, da se ne pokvari.

A sad, izbriši i sebe. Obriši svoju glavu, telo, noge, ruke. Ostala je samo praznina.

Ko si ti sada? Ti si samo postojanje. Ispunjava te ljubav i osećaš se sigurno na svom savršenom mestu.

No, možeš pomisliti kako bez mozga, pomoću kojeg stvaraš tu sliku, ne bi bilo ni tebe ni nje. A ja te pitam: da li mozgom stvaramo svest, ili ju je samo postajemo svesni? Postojimo li izvan tela?

Razmišljanjem ne možemo da dođemo do odgovra na ovo pitanje jer je naš razum ograničen na pojavno. Ipak, ima praksi koje nam mogu otvoriti vrata nove percepcije. Probaj da izvedeš narednu vežbu.

Igra slušanja

Priprema za vežbu

Za ovu igru ti je potrebna minimalna priprema. Obezbedi sebi mogućnost da te niko ne cima nekih 10-15 minuta i izaberi mesto na koje možeš udobno da sedneš, tako da ti leđa budu vertikalno, pod pravim uglom u odnosu na pod. To je to.

Prvo pročitaj uputstva, pa onda je uradi.

Ispravi leđa. Probaj malo jače da spustiš ramena nadole. Ne unapred, nego bukvalno ravno nadole.

Stavi vrh jezika na sekutiće. Po nepcima ga povlači unazad. Prelazi preko brega i kreće da se spušta. Ostavi ga u podnožju. Tu gde se završila kost.

Diši na nos.

Uputstva za vežbu

Zatvori oči. Obrati pažnju na svoje disanje. Nemoj svesno da utičeš na njega. Samo ga primećuj; telom i ušima.

Koliko duboko udišeš? Koliko dugo izdišeš? Da li vazduh harmonično struji kroz tvoje grlo? Da li je hladan ili topao u tvojim sinusima? Kako ti tvoje disanje zvuči?

Ako ti se stvorila pljuvačka, progutaj je, ne otvarajući usta.

Samo slušaj svoje disanje. Ako ti neka misao odvuče pažnju sa disanja, primeti je i otpusti. Ovo je vreme za otkrivanje suštine bića, a misli te vezuju za promenljivu prirodu. Sasvim je ostvarivo da neutralno posmatraš svoje misli i ne unosiš se u njih.

Isto tako možeš posmatrati i svoje emocije. Takođe i telesne senzacije: bol koji ti se javio u nekom delu tela, peckanje, trunci, svrab. Slobodno se pomeri malo, počešaj, udahni duboko i opet se vrati u položaj ispruženih leđa, vertikalno pod pravim uglom, u sedu. Vrati vrh jezika u podnožje brega. Zatvori oči i nastavi da slušaš svoje disanje.

Sad zadrži pažnju na udahu i izdahu, ali je istovremeno proširi na najudaljeniji zvuk koji čuješ. Sve one koji su bliži od njega primećuj, ali kada shvatiš da postoji neki dalji zvuk, idi ka njemu. Otrkij najdalji, a istovremeno slušaj svoje disanje.

Sad zažmuri i uradi vežbu

Ako dovoljno vremena ostaneš u tom stanju slušanja i primećivanja sebe u sebi i sveta oko sebe, videćeš da je tvoje postojanje, tvoja prisutnost, nešto što nije direktno povezano s tvojim disanjem ili tvojim čulima. A posebno ne tvojim mislima.

Nemoj mi verovati na reč. Uradi vežbu. Radi je nekoliko puta, nekoliko dana. U jednom ćeš momentu doživeti to što sam i ja i onda nećeš morati da mi veruješ na reč, niti želeti da mi protivurečiš.

Otkrićeš da si svest koja ima iskustvo života početog tvojim začećem i koji će se završiti tvoji poslednjim izdahom. Ali, ti nisi isto što je i taj život. On je samo jedna manifestacija tebe. Trenutak večnosti koji počinje rođenjem a završava se smrću, što reče Erih From, ali ti si sama večnost. Svest nema kraj. To je večna sveprožimajuća energija. Ono što se menja, to su oblici kroz koje se ispoljava.

Svest i svesnost

Svest je polje informacija na osnovu kojih možemo biti svesni i koje svojom svesnošću punimo i proširujemo.

Bez te opšte svesti ne bi postajala ni naša svesnost? Ne rađamo se prazne glave. Ta svest o kojoj govorim čini podlogu ili osnov za naše poimanje bilo čega iz življene stvarnosti koju čulima opažamo, još od prvog udaha. Ona daje strukturu za građenje svih ostalih slojeva svesti koje stičemo tokom života.

Sigurno se sad pitaš ono što sam se i ja pitao: “Ako pretpostavimo da toj svesti imaju pristup sva svesna bića, svi crpimo informacije iz istog polja svesti, šta je onda osnov za razliku od čoveka do čoveka?”.

Po čemu se ljudi suštinski razlikuju?

Čisto promišljanjem sam došao do zaključka da tako nešto mora biti starije od mog iskustva, pa samim tim i mog okruženja, jer ako je svest koja prethodi mojoj svesnosti preduslov za sticanje iskustva, a rađamo se ne samo sa tim preduslovom, nego i sa određenim temperamentom i sklonostima, dakle i ta naša osobenost mora biti starija od iskustva. I za odgovorom na ovo pitanje sam pošao otpustivši razum, pošto je on ograničen na ovozemaljske stvari.

Seo sam i sklopio dlanove ispred usana. Zatvorio sam oči. Prepustio sam se slušanju disanja i brojenja otkucaja srca.

oni su

Opustio sam se. Samo sam primećivao to kako postojim. Bio sam bez misli inspirisanih svakodnevicom. Na umu sam imao samo jedno: da otkrijem prirodu svog postojanja.

Bio sam bez svake sumnje da postojim, dakle jesam život. Ali zašto sam baš ovaj život koji iskušavam? Zašto se tog 4.10.1977. godine, u 14 časova i 10 minuta, u Beogradu, od baš mojih oca i majke, rodilo muško dete takvog i takvog temperamenta, tih i tih sklonosti, i da ja, koji sam sam život, budem posađen u njega i proživljavam ovu sudbinu i stičem ova iskustva i dolazim do ovog trenutka kada otkrivam svoju vantelesnu prirodu i želim da saznam svoju prenatalnu posebnost? I odjednom mi se ukazao odgovor.

Volja

Odgovor je glasio – moja volja.

Svest je neutralna. Ona samo postoji. Ona je okean beskonačnih mogućnosti. Volja je pokretačka, stvaralačka sila. Volja da se uošte rodimo. A onda kad smo se rodili, ta primalna volja usmerava naše sklonosti i interesovanja.

Postavio sam pitanje koja je funkcija te volje. Ima li uopšte neki unapred zadati cilj ili smisao?

Šta je to što celog života radimo a što bi mogao biti odgovor na ovo pitanje, hteo sam da saznam. I tako mi se javilo: stičemo iskustva.

Dakle, zaključio sam, imamo svest koja prethodi svakom stečenom iskustvu u životu. Zahvaljujući njoj mi doživljavamo stvarnost i dajemo joj značenje. A zbog volje koja nas pokreće mi smo rođeni i stičemo nova iskustva.

Sakupljač iskustava

Znači, ja sam stroj za skupljanje iskustava, kojima hranim i proširujem opštu svest.

Zanimljivo, pomislio sam i nisam imao ništa protiv, ali mi je još jedna stvar ostala nejasna. Da li moja volja ima posebnu svest (koja je svakako deo opšte svesti) i da li sam, ako je tako, rođen sa određenim zadatkom, nekom misijom, koja nije tako uopštena kao što je sticanje iskustava, nego konkretna, kao na primer da nešto u ovom životu uradim, otkrijem, stvorim?

Životna misija

Koliko sam bio radostan kad sam shvatio odgovor. On je glasio da to ne mogu da saznam unapred. Mogu toga postati svestan tek kada se desi, odnosno kad radim na tome. Logično, nikad se neće desiti ako ne radim na tome. A kako znam da radim pravu stvar? Otkrivam da li radim na tome na osnovu osećaja koji imam kada radim na tome. To je osećaj radosti, svesnosti, ispunjenosti smislom, nadahnutosti.

Pomislio sam onda na potencijalne sociopate koji nalaze zadovoljstvo i ispunjenost izazivajući kod drugih patnju i bol. Zato sam dopunio svoju prethodnu misao sledećim uslovom: ako je to što radimo motivisano ljubavlju, odnosno osećajem kojim se povezujemo sa drugima i željom da budemo korisni sebi i njima, to je znak da ispunjavamo svoju svrhu.

Naizgled to mogu biti sitne svakodnevne stvari, poput krečenja zida dečije sobe, davanja dvadeset dinara starici u prodavnici koja na kasi shvata da nema dovoljno novaca za mleko koje kupuje, aktivno slušanje nekoga ko nam se poverava i slično. A s druge strane može biti i nešto što zahteva veću mentalnu i duhovnu energiju, kao što je, u mom slučaju, pisanje pesme, priče, ovog bloga, osmišljavanje programa za edukaciju, sprovođenje tih programa, držanje treninga karatea, rad sa decom i mladima, svesno roditeljstvo. O ovome detaljnije pišem u članku o Artopiji.

Ta moja volja i svest koju nosi i koja je neodvojiva od ovog sad života i samim tim i ovog tela, za mene je moja duša. Nje sam svestan svojim srcem – osećam je. A postao sam je svestan i umom, jer sam je logično sebi predstavio.

Smetnje na vezi sa dušom

Pošto je moj um zadužen i za milion drugih stvari vezanih za život, a okolnosti u kojima obitavam daleko su od toga da je sve cveće i drveće, a da ne pričam o beskonačnosti podsticaja iz okoline koji, što bi se reklo, skrivaju dušu od mene, prekidaju svesnu vezu s njom, ne uspevam da konstantno ostanem smiren, produktivan, dobro raspoložen i pun poverenja da sve što proživljavam baš tako treba da bude i da sam zahvalan na tome. O ovim prekidima veze s bavim u svom romanu.

Evo, na primer, poketanju ovog bloga se toliko protivio moj razum. Bio je ophrvan brojnim strahovima. Napisaću članak i o tome. Ali, na kraju sam ga pobedio trijumfom volje, u stvari, drugačije rečeno, pobedio sam ga jer je postojala ta goruća želja za ovim pisanjem. Ne mogu reći koja je korist od toga, osim da se osećam dobro jer ovo radim i s druge strane verujem da ću na ovaj način učiti i vežbati da ostanem pun poverenja u smislenost i ispravnost toga što radim, a i verujem da ću steći sagovorike na ove teme i da u tom smislu neću više biti usamljen. Malo li je?

Naše uzajamne veze

Tebe i mene povezuje i prožima ista energija. Gledajući iz perspektive svesti, ti i ja smo jedno.

Iz perspektive duše, ti i ja ipak nismo jedno. Da jesmo, sada ne bih bio tuđa misao u tvojoj glavi, nego tvoja sopstvena. Pokreće nas posebna volja i stavlja pred drugačije okolnosti u okviru kojih stičemo iskustva. Dakle, istovremeno smo i jedno – delovi organizma koji povezuje ista svest, i individue – vršimo osobenu funkciju u cilju održavanja i širenja te svesti.

Ali ne srećemo se slučajno. Naše poznanstvo i razmena energije važna je i meni i tebi pošto je deo našeg iskustva. Čak smo i međusobne refleksije. Ja u tebi vidim svoj odraz, i ti svoj vidiš u meni. Ali ne ubeđujemo jedno drugo ni u šta. Samo razmenjujemo energije kroz razmenu mišljenja i emocija, a ostajemo autentični.

Svaka osoba mora da ima slobodu da izražava ličnu individualnost i stiče ona iskustva koja su joj važna, koja čine njen životni zadatak. To je jedini način da duša ispuni svoju misiju.

Subscribe!

Toliko za sad. Obaveštavaću te o sledećim tekstovima, ako mi ostaviš mejl.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *