Kao autor na 67. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga
“Tam-dA-dam-dA-dam-dA-dam”, razlažu se sa ehom rifovi na električnoj gitari. Cepa je Sleš. Ulazim u Halu 1 Beogradskog sajma. Idem onim hodnikom što vodi unutra. Preko Sleševe gitare se na keca uključuju druga gitara, bubanj i bas, a pola takta kasnije i Ekselov vrišteći glas. Uvod u prvu pesmu sa kultnog Appetite For Distruction. Kako se stvar razvija, tako sam u sve većoj gužvi, na 67. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga.
Nedelja je, 20. oktobar. Pre tačno osamdeset godina su partizani sa saveznicima oslobodili Beograd. I ja se osećam kao oslobodilac.
Eksel mi želi dobrodošlicu stihovima:
Welcome to the junge,
we got fun and games.
Svuda bujice ljudi. Idu u mogućim i nemogućim smerovima, raznim brzinama. Gledaju izložene knjige. Neke listaju, preko drugih preleću.
If you got no money, honey,
we got your disease.
Idem ka štandu gde je moj izdavač. Kasnim mnogo manje nego što sam mislio da ću kasniti kad sam krenuo.
U predgrađu
Ostavljam iza sebe grad i ulazim u provinciju. To je osećaj prelaska iz Hale 1 u Halu 4.
Gansi mi gruvaju preko slušalica. Slušam ih na šafl. Toliko sam euforičan, da sam energičniji od njih. Menjam stvar pred kraj Sleševe solaže i onog završnog dela:
You know where you are?
You’re in the jungel, baby
You’re gonna die.
Kreće omiljena. Opisuje i moje trenutno raspoloženje, mada sam strejt:
Loaded like a freight train,
flyin’ like an aeroplane,
feelin’ like a space brain
one more time tonight.
Prvi put sam na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga kao autor. Idem da razgovaram sa ljudima o romanu koji sam napisao. Odštampao sam bukmarkere sa QR kodom koji vodi ovde, na blog, i poneo posebnu hemijsku da im se potpisujem.
Kratka digresija o bukmarkerima
Ovaj blog sam lansirao za rođendan, 4.10.2024., dakle šesnaest dana pre sajma. Pošto sam nov u tom svetu, sve ide sporo. Da su samo tekstovi u pitanju, nakucao bih ih više, ali postavljanje i vođenje sajta je posebna priča. A posebno što vodim računa da mi je svaki tekst i čitljiv i SEO optimizovan, prema preporuci alata Yoast.
Pisanje za mene jeste nasušna potreba, ali je s njom povezana i potreba za povezivanjem i komunikacijom, a toga nema ako nisam čitan, tako da se bavim i time da oni koji danas još uvek čitaju, eto čitaju i ono što i ja pišem.
S tim u vezi sam rešio da kad već idem na Sajam, ponesem sa sobom nešto što bi dovelo ljude ovde na blog. Razmišljam tako o mogućim rešenjima i padne mi na pamet, naravno, da napravim QR kod. Koja bi bila landing page? Smislim da bude Blog postovi. Kako da delim QR kod sa ljudima? Napraviću virtuelni flajer. Daću onima s kojima budem razgovarao da s mog telefon očitaju kod i odu na sajt.
Fuzija ideja
E, sad, ima i pametnijih i mlađih od mene, a koji se još i bave marketingom i koji mi mogu pomoći, a znam da bi im bilo i drago.
Priupitah svoju visprenu koleginicu Milu, Crtinu ekspertkinju za društvene mreže, šta misli o mojoj ideji. I kaže mi lepo da bi bilo sjajno da imam bukmarkere. Kakva ideja! Hvala ti Mila! Šta ti je socijalni kapital. Ideja zlata vredna.
Moj prijatelj Sava, moj senpai, odnosno asistent u mojoj karate školi, je dizajner. Pozovem njega i pitam ga da li bi mi uradio bukmarkere. “Naravno, za kad ti treba”, pita. “Pa, za odmah, ako nije problem”, nasmejem se. Šaljem mu neke grafike iz knjige, da bi imali veze sa njom, i font kojim je ispisan naslov ovog bloga. Kroz pola sata stižu bukmarkeri.
Pitam kako da ih štampam. Kaže da idem u štampariju i pošalje mi link ka jednoj koja se nalazi na 4 minuta od mene. Završih to dok si rek’o keks. Spreman sam.
Povratak na Sajam
“Da li bi bilo bolje da sam tamo u džungli, a ne ovde u predgrađu?”, pitao sam se, kad ugledah Petra, vlasnika Neos izdavaštva.
Dočekuje me svojim čuvenim najiskrenijim osmehom na svetu. Skidam sluške.
“Jesi spreman za snimanje?”, pita.
Vidim tu i snimatelja Uroša Lebara sa kamerom.
“Baš lepo što si mi najavio”, odgovaram polu cinično, polu zajebantski. “Nemam pojma šta da pričam. Hoćeš ti da me intervjuišeš?”
“Ma hajde, samo kreni”, uleće mi klizeći.
Gledam u kameru. ‘Nako iz fazona kažem: “Dobar dan”.
Lebar je bio spreman da uhvati sve što ću reći, tako da je već bio pustio snimanje. Petar me bodri da nastavim da pričam i ja krećem.
Posle gašenja kamere još kratko sam se osećao kao One in a million. Odjednom više nisam bio autor romana, nego njegov prodavac. Ništa od čitalaca koji su se gurali da bi razmenili sa mnom koju reči i da bih im potpisao knjigu. Prolazili su u žurbi da stignu tamo negde, u gradu, a ja sam imao zadatak da ih presretnem i ponudim im svoj roman.
Pijaca
“Ovako se osećaju piljari na pijaci”, pomislio sam. Narod baza tako od tezge do tezge, gleda isto voće i povrće, a oni treba nekako da im uhvate pažnju i najboljom predstave svoju robu, kako bi je prodali.
Nisam hteo da budem navalentan, ali sam skontao da ako nekako ne pokušam da im zgrabim pažnju, neće me primetiti. Ni mene, ni knjigu.
Do našeg štanda su dovukli muziku i Peđu D Boja. To je bila njihova fora za privlačenje publike. I stvarno se okupila raja. Drže telefone, snimaju, ali ne kupuju. Ništa im nije vredeo matori Đape što je na plejbek pevao otrcanu Jugoslovenku.
Baš sam se neprijatno osećao u ulozi prodavca svog romana poput piljara na pijaci. Čast piljarima. Kapa dole. Ne mislim ništa loše o njima, samo nisam zamišljao da ću po toj metodologiji prodavati svoju knjigu.
Stajao sam nemo i zamišljao kako vičem:
Priđite, probajte roman Negde između! Sjajna priča o mladiću navučenog na sve, koji želi da se ubije! Nađite smisao života uz ovu izgubljenu dušu i spasite sopstvenu!
Kao prodavac na 67. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga
U nekom trenutku sam presekao i rekao sebi da kad sam već tu, nema mi druge nego da pristanem na tu igru. Što da ne? Ionako je ceo život igra. Sad imam takve karte i priliku za tim iskustvom. Nema povlačenja. Kad ti život namesti, a ne odigraš, gubiš.
E, al’ sad, pitanje je čiju pozornost treba da uhvatim? Koga će zanimati ono što sam u romanu imao da kažem? Na kraju krajeva, nije, čak, važna ni priča, nego to kako sam je ispričao.
Ko je moj čitalac?
I onda sam počeo, priznajem, sa nekim neprijatnim osećajem u dijafragmi i napetošću u ekstremitetima, da razmišljam o svom čitaocu. Nisam imao blage veze ko je taj lik.
To nisam čak ni ja sam. Majke mi, nisam uspeo svoj roman da pročitam od kad je odštampan. Pročitam par rečenica i odmah počnem da razmišljam kako je nešto trebalo drugačije napisati, što nisam obrnuo red reči u rečenici, zašto pojmom opisujem osećanje a ne radnjom i sve tako. Kritikujem li kritikujem.
No, da skratim digresiju, ko li je idealni tip mog čitaoca? Tinejdžer? Džanki? Alkos? Muško? Žensko? Neki ćale, ili keva? Vršnjaci mog protagoniste? Ko?
Muzika u romanu
Palo mi je na pamet da može biti bilo ko od njih, a da ono što ih sve povezuje jeste muzika iz mog romana. Najviše je zastupljen EKV, potom Metalika, a provlače se i razni drugi izvođači na širokoj lepezi rokenrola, onako kako ga ja doživljavam.
Moje viđenje rokenrola
Evo da nabrojim grupe koje, pored Metalike i Ekavea čine soundtrack mog romana: Massive Attack, Billy Idol, Nick Cave, Soundgarden, Azra, Pink Floyd. A moje shvatanje roka ide još šire: od Dire Straitsa, preko Exploiteda i Dead Kennedysa, pa sve do Paradise Losta, Morbid Angela, Karlosa Santane, The Mars Volte, Stinga i tako dalje. Sve je to meni rokenrol.
I sad treba da prepoznam osobu koja liči na nekoga ko to sluša.
Danas to uopšte nije jednostavno. U moje vreme, kad sam bio mlad i visio po Demiji, Mašincu, Kaesteu, Prostoru, svi smo se raspoznavali po garderobi i frizurama. Sad su svi toliko slični.
Zagledam im se u face i nema teorije da provalim. Mogu biti operisani od muzike, ali i svršavati na Cecu & Jecu, kao i slušati Cult, Cure, Sade, ili ex-yu. Muzika više ne čini čoveka.
Elem, smislio sam neki kriterijum. Rešio sam da zaustavljam one koji nose crnu majicu. Kao, oni slušaju rok.
Prvi roker
U susret mi ide prva osoba koja odgovara opisu. Mladić, crnokos, mašinicom ošišan, dvadesetak godina, moje visine, petnaestak kilograma krupniji, glatka lica, smeđih očiju.
“Ej, ćao!”, prilazim mu, “Kakvu literaturu gotiviš?”.
Ljubazno se smeši. Kaže: “Tražim knjige o voćarstvu”.
Sad dok ovo pišem, kontam da sam mogao da razgovaram s njim o tome. Trbalo je da ga pitam zašto traži tu literaturu, pa bi to eventualno skliznulo u neku zajedničku temu, ali sam bio zatečen. Rekao sam mu: “To je baš strava! Svaka čast. A ja sam napisao roman o prekidanju zavisnosti i traganju za smislom života. Da li te to zanima?”. “Pa i ne baš”, odgovorio je. Utom mu je došao prijatelj i otišli su.
Drugi roker
Sledeću osobu sa crnom majicom, opet muškarca u dvadesetim-tridesetim, pitao sam: “Kakvu muziku slušaš?”. “Što?”, uzvratio je. “Napisao sam rokerski roman, a ti mi deluješ kao osoba koja sluša rok”, pojasnio sam. “Daleko od toga”, usledilo je i ne pruživši mi priliku da nastavimo razgovor otišao je dalje ka gradu.
Šta li mu je značilo to “daleko”, pitao sam se. Nije mi delovao kao neki narodnjak. Štaviše, skroz prolazi ko roker. No, to mi je postalo jasnije malo kasnije kad sam zaskočio narednog prolaznika.
Treći roker
Treći roker ne samo da je imao crnu majicu, nego je na njoj još bila slika nekog rok sastava. Nisam provalio ko je u pitanju. Imao je košulju preko nje. Ali dobro znam kako izgledaju te bendovske maje.
“E, ćao, pošto vidim da slušaš rok, možda bi te zanimao jedan pravi rokerski roman koji sam napisao”, ispalio sam.
“Ne slušam rok. Slušam nešto mnogo tvrđe”, podučio me je.
“Pa, dobro, rok muzika je samo lajtmotiv romana. Nije tema. Radi se o prekidanju zavisnosti i traganju za smislom života”, odmah sam se dopunio.
“Zanimljivo”, rekao je i otišao dalje.
Da! Tad sam provalio da je onaj pre njega najverovatnije neki panker ili neka druga linija rok podkulture.
Promena paradigme
Provalio sam da mi piljarsko prodavanje knjige nikako ne ide. Osim toga, shvatio sam i da nemam blage veze ko je moj čitalac, te da samim tim i ne znam kako da radim marketing.
Tako da sam odlučio da odustanem od toga. Roman je nastajao kroz sinhronicitete. Neka se tako i prodaje. Umesto da juri čitaoca, neka ga čitalac sam pronađe.
Prilika da ga nađe je i ovaj blog. Pišući ga, ja uživam. To me ispunjava. A roman Negde između je sastavni deo ovog bloga, pa ga, eto, neko može tako primetiti i odlučiti da ga kupi. I onda, ako mu se još i svidi, ili još bolje – bude mu koristan, ispunio sam svoju svrhu jer sam ga napisao.
Ja bih baš voleo da sam došao do ove knjige u ono vreme koje sam opisao u njoj. Meni bi značila. Postala bi mi omiljena. Bila bi mi oslonac za polugu koja bi me vratila u život i skratila vreme izgubljenosti u beznađu.
I tako sam prestao da napadam prolaznike. Čekao sam da neko priđe.
Profesionalac
Stariji čovek prilazi i zagleda ovu knjigu, izloženu na stočiću ispred štanda.
Posmatrao je s rukama na leđima, kao da gleda neki muzejski eksponat. Šetao je oko nje. Gledao prednju koricu. Gledao zadnju. Da, baš gledao. Nije čitao. Trajalo je to čak pola minute, čini mi se. Nisam mu prišao jer u njemu nisam prepoznao svog čitaoca.
Ipak, pošto je već relativno dugo bio tu i očigledno ga je nešto privlačilo kod knjige, napravio sam tri koraka ka njemu i rekao:
“Dobar dan. Ja sam autor. Vidim da vas zanima moj roman”.
“Znači roman je”, kaza. “A o čemu se radi?”, upita.
“O zavisniku koji želi da se otrgne od upotrebe supstanci koje menjaju svest”, odgovorio sam.
“Kako si ti povezan s tim?”, pitao me je ozbiljno.
“Prošao sam kroz to”, rekao sam.
“Ja se profesionalno bavim time”, reče na to.
“Stvarno”, rekoh, tek da nešto kažem. Nisam mogao da provalim da li je profesor, pandur, narko diler ili doktor. Izgledao je tako da je mogao biti bilo šta od toga.
“Potrebno je o tome da pišu oni koji su prošli kroz to. To je jako važno”, dodao je.
“Da, pa eto”, opet tek tako nešto prozborih.
“Sa srećom, mladiću”, oprostio se od mene. Polako se okrenuo i pošao put izlaza iz hale.
Ispostavilo se da zaista nije moj čitalac, ali da ga je tema ipak zanimala. Bio sam iznenađen da nije hteo da je kupi, a kaže da se profesionalno bavi time. Ja kupujem sve što ima veze sa predmetom kojim se bavim. Uvek želim da saznam nešto novo, proširim vidike, dobijem nove ideje, tehnike, taktike. Ko zna, možda i nije bio profesionalac, nego radoznalac. Ali bilo mi je i prijatno i značajno da porazgovaram sa njim.
Nekoliko knjiga sam i prodao
Čudno, ali nekoliko knjiga sam i prodao. Nekoliko sam zamenio tako što sam ih poklonio drugim autorima i dobio njihovu zauzvrat.
U prolazu sam uhvatio i Miljenka Jergovića.
“Izvinite, ja se divim vašem radu. Da li bi Vam bilo neprijatno da Vam poklonim svoju knjigu?”, upitao sam ga i on je drage volje pristao. I potpisao sam mu je. I dao mu bukmarker.
Zdravo Miljenko, ako čitaš sad.
Nekom mladiću i devojci se dopala moja priča i kupili su roman. Neki ga nisu kupili, ali su me pitali da li je zavisnik iz romana na kraju preživeo. Lupio sam se rukom po grudima i rekao: “Evo me”. I njima je bilo drago.
Na taj način sam prodao jednu knjigu ženi koja mi takođe nije ličila na mog čitaoca, baš kao ni onaj profesionalac.
Duša želi da bude prepoznata i da se ispolji
Po mojoj proceni imala je između šezdeset i sedamdeset godina. Raspitivala se za knjige na našem štandu.
Predstavih joj svoju.
“A šta je bilo sa tim zavisnikom na kraju?”, pitala je.
“To je na čitaocu da zaključi. Ostavio sam da može otvoreno da se tumači”, rekao sam.
“Iz toga ne može nikada da se izvuče”, dodala je.
“Nije baš da ne može”, ubacio sam, “evo ja sam se izvukao”.
“Do sledeće prilike”, samouvereno mi je odgovorila.
“Pa ja te prilike odlažem već dvadeset dve godine”, spremno sam je dočekao.
“Da li bi mi to napisao u posveti?”, upitala je.
“Svakako”, složio sam se.
Potpisao sam joj knjigu. Pročitala je posvetu. Potom me je pogledala u oči i upitala:
“Zašto neko ko je uspešan ima potrebu za drogom”.
Odgovorio sam: “Zato što stepen spoljnog uspeha ne zasićuje nužno unutrašnju glad. Duša želi da bude prepoznata i da se ispolji. Zato smo živi, a ne da ostvarimo rezultat koji zadovoljava naš razum i čini nas velikim u očima drugih. Ako ne prepoznamo zov duše i ne ispoljimo je, pokušavamo drogama da plombiramo tu rupu“. (o ovome pišem u članku Artopija)
Skrenula je pogled u stranu. Okrenula se od mene. Očigledno joj je bilo teško. Još malo je razgledala naš štand i potom otišla.
Kako je bilo na sajmu?
Kada me pitaju: “Kako je bilo na Sajmu?”, odgovaram: “Čudno”. A šta je život, nego čudo. Zahvalan sam na tom iskustvu.
Šta sam iz njega naučio?
Da je moja pobeda nad drogom dobar uzor onima koji imaju problem, ali da ne mogu da me čuju dok ne pobedim svoju euforiju.
Treba da radim na javnom nastupu.
I skontao sam da ne znam da prepoznam svog čitaoca i da to može biti bilo ko.
Subscribe
Svideo ti se tekst? Ostavi mi svoju e-mail adresu i šaljem ti News letter, tj. obaveštenja o novim spisanijama.
Tekstovi iz iste kategorije
