zeljko marinkovic - zdrav duh

O blogu

Ćao! Na ovoj stranici, koja se zove O blogu, saznaćeš o: konceptu ovog bloga, mojim razlozima da ga pišem i mojoj viziji i misiji u vezi s njim.

Koncept bloga

Koncept ovog bloga se poklapa sa mojim konceptom života. Pogrešno je potiskivati svoja interesovanja. Pod njima mislim na ono što nas uzbuđuje, što ima zov da mu se posvetimo, što prosto vrišti da bude porođeno kroz nas. Treba im se posvećivati, razvijati ih i njihove plodove otvoreno razmenjivati sa drugima.

Dokle god sam se krio da bih stvarao i gotovo tajno delio ta dela, osećao sam se neostvareno. Bio sam frustriran.

Pišem o tome u članku Artopija.

A onda sam polako krenuo da se otvaram. Kruna tog otvaranja je ovaj blog. On je neki vid pomirenja svih mojih afiniteta. Mesto susreta različitih ispoljavanja moje duše – mojeg ja, onako kako ga vidim, a o čemu iscrpno pišem.

Naše sklonosti i interesovanja su tu sa razlogom

Čvrsto sam uveren da je su naše iskrene sklonosti i interesovanja tu sa posebnim razlogom. Bez obzira na to koliko nam se činilo da su ta interesovanja međusobno isključiva, ili još bolje – da nisu finansijski isplativa, njihovom aktuelizacijom mi dajemo smisao vlastitom životu i zato treba da ih negujemo. Posvećujući se njima otvaramo vrata boljoj verziji sebe.

Zagrlimo ih, kao što bismo zagrlili nekoga do koga nam je stalo. Recimo im da ih volimo. Prihvatimo sebe!

o blogu, moje ja, artopija ,zagrli sebe

Problemi sa rasutim sklonostima i interesovanjima

Ima još začkoljica u vezi sa rasutim sklonostima hiper kreativnih i hiper senzitivnih osoba. Nije lako nositi se s tim unutarnjim pozivima.

U životu s vremena na vreme dođemo do jedne tačke u kojoj podvlačimo crtu i gledamo šta smo postigli. U čemu smo postali eksperti? Koji su nam uspesi? Može nam se činiti kako nismo tamo gde bismo mogli da budemo. I to samo zato što smo propustili da se opredelimo za jedno od svojih brojnih interesovanja i samo njega brusili. Možemo prebacivati sebi da ako tako nastavimo nikad nećemo jedno od njih dovesti do savršenstva.

Još ako dobijamo ovakve kritike i od onih koji nas vole i žele nam da postanemo najbolja verzija sebe, a gledaju nas kako “traćimo svoje vreme” za nešto što ne mogu da shvate, postaje nam dodatno teško. Doživljavamo svoja interesovanja kao neki teret koji uporno nosimo a koji ne samo da nam otežava kretanje, nego nas čini čudnim i smešnim u očima drugih.

Ovo nas može navesti na to da poverujemo kako smo se osudili na neuspehe i neostvarenost. Krećemo da ubeđujemo sebe u to da je razlog što se ne posvećujemo jednom određenom interesovanju kome dajemo prioritet u odnosu na ostale prouzrokovano strahom od neuspeha. Neverovanjem u sebe. Možda čak i strahom od uspeha koji će nas naterati da se promenimo i postanemo neko u čijim cipelama ne bismo voleli da budemo.

Orijentisani na zamišljen uspeh počinjemo da se ubeđujemo kako moramo hitno da presečemo i ugasimo nekorisne delove sebe, da bi onaj koji ima najviše izgleda da uspe napredovao. Odstraniti korov da plemenita biljka može da se razvije.

Čemu sve to? Gde me to vodi?

Tako sam se i ja osećao. “Čemu sve to?, pitao sam se, “Gde me to vodi?”, ali nisam odustajao od toga da nastavim ozbiljno da shvatam svoje unutrašnje eksplozije. Nisam znao gde me posvećivanje njima može odvesti, ali nisam mogao da im se oduprem. Nisam bio kadar zaustavljati njihov porođaj, koliko god da je bio bolan.

Baveći se njima klizio sam i u ludilo. Zbog tih stvaralačkih iskri sam bio u večitom sukobu sa samim sobom. Zašto?

Zbog orijentisanosti na uspeh, onako kako sam ga zamišljao: priznanje, novac, slava, konačni osećaj ostvarenosti. Želeo sam da budem definisan. Stalno sam u jednoj od tih raznolikih oblasti kroz koje sam se ostvarivao, a koje su se samim mojim posvećivanjem njima pretvarale u uloge, tražio svoj identitet. Čim bih se srodio sa nekim od njih, onaj drugi bi krenuo da se buni, poput deteta koje nije u centru pažnje. Taj identitet bi krenuo da se svađa sa identitetom vezanim za ovu prvu ulogu kojoj sam se više posvetio.

Malo konkretnije

Moja interesovanja kroz koja sam osećao da ostvarujem sebe su:

  • muzičko pesništvo, iliti ja kantautor;
  • poezija, odnosno – ja pesnik;
  • pisanje koje se račva i međusobno sukobljava – jedno za decu, drugo za starije – pošto sam verovao da bi moje pisanje za odrasle sahranilo moje pisanje za decu;
  • zatim pozorište, opet kako za decu tako i za starije; u onom za decu i mlade sam sam se ispoljavao kao scenarista i reditelj, a u ovom za odrasle kao glumac i performer, a goruća težnja i brojne dnevničke beleške da se i na tom polju oprobam kao scenarista i reditelj nikako da se ostvare u objektivnoj ravni;
  • moj vaspitno-obrazovni rad sa decom i mladima kroz saradnju sa raznim kulturno-obrazovnim centrima i organizacijama civilnog društva;
  • moje filozofiranje u cilju traženja odgovora o fenomenu života;
  • moj poziv učitelja karatea, na jedan poseban način i ciljevima, da mi se gadi kad me neko uopšte pomene u kontekstu sporta.

Svemu tome su dodatni teret bile i druge životne uloge u kojima sam gradio svoj identitet: ja otac, ja muž, ja radnik, ja sin, ja čovek za sve: vozač, razvozač, kuvar, čuvar, čistač, perač, spremač i majstor po potrebi.

Potpuno sam bio rastrzan između ovih uloga, obaveza i iznutra vrištećih interesovanja koja su se razvijala u identitete do te mere da sam svakom od njih bio nadenuo i ime: Kodrat, Maae, Žeksi, Želja, Tata, Žeksagora, Sensei.

Ko sam ja?

ko sam ja, moje ja, artopija, o blogu

„Ko sam ja?“, vrištao sam. Nisam bio svestan da ne treba da se identifikujem sa svojim interesovanjima.

A svemu je teg oko vrata bila ta orijentisanost ka nekom zamišljenom uspehu. Uspeh, nešto što gotovo niko od nas nije za sebe jasno definisao i ne zna šta je to ka čemu suštinski teži, sprečava nas da budemo orijentisani na dati trenutak. Zbog težnje ka uspehu, nekom zacrtanom cilju iz budućnosti, mi propuštamo sadašnjost, jedino vreme koje je stvarno i u kom možemo biti, raditi, stvarati, živeti.   

Ako čovek radi protiv svoje prirode, njegovo telo počinje da se kvari

Sada mogu sa sigurnošću da tvrdim da u čovekovoj prirodi nije da se opredeli samo za jednu delatnost koju će isključivo da obavlja, ako postoje i druge koje zaokupljaju njegovu pažnju. A čovek kada radi protiv svoje prirode, onaj deo njegovog bića koji je direktno povezan sa prirodom – njegovo telo, počinje da se kvari. Tako postajemo skloni infekcijama, prelomima, nervnim oboljenjima, a u krajnjoj instanci i autoimunim bolestima, tj. krećemo da se samoubijamo na ćelijskom nivou.  

U redu je da pretežno obavljamo neku delatnost, ali ako postoji i neka druga aktivnost u nama za čijom aktuelizacijom žudimo, a ne stvaramo prostor da se ona ispolji, mi gušimo sebe i sopstveni izvor života. Gasimo volju da budemo. Promašujemo svoju svrhu na Zemlji. Počinjemo da osećamo frustraciju, bez obzira na to koliko smo zadovoljni onim čime se u životu bavimo. Čak i bez obzira na to koliko zarađujemo, da li smo se ostvarili kao roditelji, koliko smo uspešni u nekim drugim oblastima.

Kreativna uspavanost

Poznajem ljude koji za sebe kažu da nisu kreativni. Tvrde da im se ništa ne radi i da nemaju potrebu da se ispoljavaju. Ubeđuju me (i sebe) da nemaju nagon za stvaranjem u bilo kojoj oblasti.

Po meni je to deo bolesti kapitalizma, što podrazumeva pretvaranje plodova duše u robu. Ovu bolest su prouzrokovale nametnune društvene norme, pritisak kulture, očekivanja drugih ili ona samonametnuta očekivanja. Možda je i nastala usled samoprocenjene neumešnosti u nekom konstitutivnom periodu života.

Ima i onih koji sav svoj kreativni kapacitet usmeravaju u neku dominantnu aktivnost. To je najčešće posao kojim se bave. Na taj način su potisnuli svoje druge potrebe za ispoljavanjem sebe. Kada im se i javi ta stvaralačka iskra, posmatraju je kao neku detinjastu potrebu i iskuliraju je. Ili, s druge strane, pomisle kako će naći vreme za to neki drugi put, za koju godinu, kad ne budu toliko zauzeti.

Jedan dobar deo ljudi koje znam ima lažnu kreativnu uspavanost. Osećaju da nemaju stvaralačko nadahnuće, a u stvari, njihova stvaralačka volja ne izaziva u njima pojačanu emociju da bi ju je prepoznali. Kreativni su na dnevnom nivou. Deluju flegmatično, a u stvari ispunjavaju svoju svrhu ne pridajući tome nikakvu posebnu pažnju i značenje. Zato su ponekad žrtve osećaja dosade.

Znam da svi mogu popraviti kvalitet života unoseći dodatnu estetiku u to što rade. Kada bi pridali tome posebnu pažnju, svesnost i značenje, prestali bi se tome suprotstavljati ili bi prestali da budu rutinski kreatori i postali svesni stvaraoci. Samo promenom ugla doživljavanja sebe i svog života.

Buđenje Artopije je osnov za svesno življenje

U svakom čoveku postoji jedno mesto iz koga nastaje umetnost – umetnost življenja. Umetnost koja se ispoljava kroz najrazličitije forme. Među njima je mnogo više manifestacija nego što se kroz devet formi umetnosti mogu obuhvatiti.

Ovo mesto u kom kreće erupcija života da kulja iz nas nazvao sam Artopija. Artopija je mesto u nama koje možemo i fizički osetiti. To je tačka oslonca pomoću koga naša volja podiže polugu sa off na on i uključuje sistem za svesno stvaranje.

Dolazak do ovog saznanja me je promenio. Ukazao mi se novi put. Prestao sam da se opredeljujem za neko od svojih interesovanja, za samo jedan od tih samostvorenih identiteta, i pustio ih da se bolje međusobno upoznaju. Prigrlio sam svako svoje interesovanje, kao rođeno dete. Sve sam ih objedinio i sve istovrmeno prihvatio. Pažljivo sam sebe osluškivao i donosio izbore. Polazio za onim koje je u datom trenutku bilo najzrelije.To je ovog časa ovaj tekst.

O blogu – Epilog

Koncept ovog bloga je da bude integralno polje mog bića koje ostvaruje smisao svog postojanja kroz različite forme. Ne zato da bih pokazao kako sam multitalentovan, jer kao što sam malo pre pomenuo, to sam doživljavao kao prokletstvo, već da pozovem na akciju i tebe, i sve one koji takođe ne znaju šta bi sa svim svojim talentima, sklonostima, interesovanjima, sa svojim vatrometnim životom, koji imaju problem preteranog ili nedovolljnog ispoljavanja kretivnosti, da krenemo da stvaramo fuziju naših energija i da Artopiju u nama pretvorimo u Artopiju oko nas.

Kako? Za početak tako što ćemo komunicirati. Piši mi u komentar boksu, ili mi piši i rado ću ti odgovoriti, podeliti s tobom neko svoje iskustvo u vezi s tim ili te jednostavno saslušati, a možda i dati neke sugestije u vezi s tim kako da se izboriš sa svojom hiper ili hipo kreativnošću.

Moja misija

Moja misija je da budem sve ono što nisam imao: ruka podrške, oslonac, podstrekač, sagovornik, motivator. Moje polje delovanja je buđenje Artopije, njeno kanalisanje i pomoć oko nošenja sa njom u ovom vremenu koje je orijentisano na finansijski uspeh.

Kako istovremeno biti i u skladu sa normama i sa samim sobom? Kako istinski biti?

Jedan od načina da odgovorim na ta pitanja je razlog pokretanja ovog bloga. Želja mi je da on služi kao mesto susretanja i razmene energija i ideja. U sledećem koraku, ako bude postojalo interesovanje, pravićemo i druženja uživo, kroz formu za koju imam radni naziv “Razgovori duša”.

Moja vizija

Moja vizija je da budem okružen srećnim i kreativnim ljudima, svesnim stvaraocima, da se s njima družim, razmenjujem ideje, da sarađujemo, stvaramo umetnost, činimo ovo društvo boljim i bogatijim.

Možda ne mogu svojim idejama ceo svet učiniti boljim mestom, ali mogu i hoću da stvorim uslove da oko mene sve puca od radosti i kreativnosti.

joy

Subscribe!

Pozivam te da ostaviš svoj mejl i tako dobijaš poruke o narednim objavama.

Čitaj, piši, deli, komentariši!

Ćaos!