iz sinova pera
Tragovi sa puta

Otac iz sinova pera

Vraćam se s posla. “De ste mačići? Kako je bilo u školi?” Sinova i ćerina poznata reakcija: “Dosadno”. “Šta ima novo?” Očekivano: “Ništa”. Nije tako ni loše, mislim se, bar su izašli iz soba da se pozdravimo.

Kontam da im je smor da odgovaraju na ova moja besmislena pitanja, a ja ih uporno ponavljam. Umislio sam da mi uloga oca to nalaže. Glupost. Treba da nađem način da otvorim razgovor, umesto što ga u startu zapečatim ustaljenim pitanjima na koja uvek dobijam isti odgovor. Ali nikako da provalim šta da kažem. I onda se držim tog starog bednog recepta. Inercija uma.

Umesto da se prilagodim, ne ja se u sebi bunim: “Šta pubertet učini od deteta!”. Onda osećam nostalgiju: ranije kako otvorim vrata, tako mačići vrište: “Tata!”.

Ne mogu više ni da ih zovem “mačići”. I dalje ih vidim kao dečicu, a oni skroro odrasli. Sinak sedmi, a mlađe mače peti razred. A pošto su u tranziciji, još ih dodatno nervira moje tepanje. I kažu mi lepo, a ja kao panj.

Trudim se da razgovaramo

Nisam uvek tako retardiran kao kad se vraćam s posla i postavljam ta očinska pitanja o školi. Trudim se da razgovaramo. Pozivam ih na neke moguće zajedničke igre. Dobro, drugačiji su. Jedno zovem na jedan, drugo na drugi način.

Lakše mi ide sa šmizlom. S njom još uvek imam zajedničke teme.

Sinak je tvrd orah.

Malo-malo pa kupim novu društvenu igru, ali ih dosta brzo izgustiramo. Sve je manje načina da zajednički uživamo u nekim aktivnostima.

Trenutno je tako. Nadam se da će u vremenu koje dolazi biti bolje. Da će biti otvoreniji. Ima trenutaka u kojima mi se otvara, nije da smo skroz otuđeni, ali ne onoliko koliko bih ja voleo.

Preispitivanja

Jesam li dovoljno podržavajući otac? Da li sam dovoljno uzoran? Kakvog bi on oca želeo da ima? Koja mu vrsta podrške treba? Da li mu moje reči dolaze do pameti, ili se slivaju niz nevidljivi zid koji postavlja da bi izbegao dublje razgovore o sebi?

Večito sam u tako nekim preispitivanjima. Različita su nam interesovanja. U stvari, ne kontam baš koje su to njegove strasti. To me zbunjuje i zabrinjava. Fudbal, da, ali šta u vezi fudbala, to ne shvatam. Ja mogu da odgledam s njim neku tekmu s vremena na vreme, ako igraju baš dobar fudal. U suprotnom mi brzo dosadi. Ali i tad kada gledam ja ne navijam ni za jedne. Zanimljivo mi je da gledam kako igraju, kakve imaju taktike, kako sarađuju, kako organizuju napad, koliko su napaljeni na igru. Ko god da postigne gol ja vičem: “Jeee!”. Njemu to ide na živce.

Zna imena fudbalera, ja ne znam. A i da znam, ne znam šta bih pričao o njima. Ko je bolji od kojeg? To mi je totalno strano. Ne mogu ni da se pretvaram da me to zanima, pa čak ni zarad toga da bismo pričali, jer ne znam kako bih vodio taj razgovor.

A ja kad okrenem na filozofiju, on me trpi 5-6 minuta i onda mi prizna da ga to ne interesuje.

Probam da mu pričam nešto iz vremena kad sam bio kao on. Poverujem da mu može biti zanimljivo. Mislim da može da se poveže sa tim. Ali i onda mi se izvini i kaže da ga ne zanima.

Odnos s drugom decom

Ja se profesionalno bavim decom i mladima. Među njima ima i dece njegovog uzrasta. Ja sam im uzor, meni se poveravaju, slušaju me, sa mnom bi išli bilo gde. Ramišljam da li bismo on i ja bili bliskiji da nismo u ovom srodničkom odnosu. Moja moć imaginacije je dosta jaka, ali ovo ne mogu da zamislim.

Čini mi se da mnogo bolje poznajem drugu decu s kojom radim i s kojom se mnogo manje viđam, nego njega. Ona su otvorenija. Ili bar žele deo mene. Njemu prosto ne umem da se ponudim tako da želi da me uzme.

A donedavno je bilo drugačije.

iz sinova pera

Prijatno iznenađenje

Ispisah sve ovo o našem odnosu samo da bih predstavio tekst iz sinova pera koji me je prijatno iznenadio. U stvari, priznajem, bio sam dirnut.

Elem, vraćam se na početak ovog članka. Nakon što su mi rekli da im je u školi bilo dosadno i da nema ništa novo, sin mi prilazi baš blizu. Gleda me u oči. Smešim mu se. Drago mi je što je tu. Upitno podižem obrve. Kaže: “Napisao sam danas sastav o tebi iz srpskog. Hoćeš da ga pročitaš?”. “Naravno!”

Stavlja svesku na sto preda mnom. Otvara. Čitam.

Otac, junak mog detinjstva

Ok, nije on izabrao temu, ali ipak sam bio dirnut. Iz stila kojim je pisao se vidi da nije unapred znao u kom će smeru ići. Prilično je nategnuto. Ponavljaju se tvrdnje. Ali vidi se tok misli. Kako tekst odmiče, tako je on otvoreniji i nazire se psihoanalitička introspekcija. Ima jedna rečenica koja kao da ne pripada tom tekstu. Deluje da je zalutala iz neke druge priče. A opet, nežna mi je i lepa. Čim ju je stavio, ona ima smisla. Govori najverovatnije o međusobnom nedostajanju, a glasi: “Ne znaš koliko ti nešto znači dok to ne izgubiš”.

Svašta sam iz njegovog ugla saznao o našem odnosu

Svašta sam iz njegovog ugla saznao o našem odnosu.

Pre svega da nisam neki negativac u njegovom životu i da me ceni, iako me ne razume najbolje. Zatim da sam odsutan više nego što to njemu prija, ali da primećuje kako nastojim da mu nadoknadim to vreme i da mu se približim.

Piše:

Putuje puno, ali kada dođe kući, nadoknadimo sve vreme dok je bio odsutan. Igramo društvene igre i pričamo. Stalno se trudi da, pošto nije kod kuće dovoljno, nas oraspoloži i bude tu što veći deo naših života, što nama i njemu puno znači.

Iskoristio sam ovu rečenicu da ga nagovorim da igramo nešto to veče. Prvo smo sve troje zajedno odigrali Tako-cica-koza-sir-pica, a onda smo nas dvojica bacili partiju šaha. I dobio me je. Ćapio mi je kraljicu odmah na početku.

Piše dalje:

Postoje konflikti, naravno, pošto se mi ne razumemo i ne slažemo oko nekih stvari, ali to brzo prođe.

Super! Kaže da želimo da prevaziđemo konflikte i da kod njega oni prolaze. Nema traume od mene. To je sjajno.

I onda dolazi moj omiljeni deo:

On obožava da trči. Trči po parkovima, ulicama i peva i sluša muziku, pa širi neku čudnu i meni nerazumljivu dobrotu i sreću po kraju.

U prevodu – blamiram ga i totalno sam “krinč”, ali sam mu ipak i ok, jer konta da sam takav, da se ne foliram. To ja vidim kao dosta dobar uzor. Osim ako ne misli da sam ludak i da nikad neće sebi dozvoliti da bude takav. A i onda sam neki uzor. Negativni doduše, ali mislim da je i to ok.

I konačno završava rečenicom:

Ko zna, možda ga nekad čujete da peva i svira gitaru u pet ujutru u parku.

Nisam znao da to zna. Možda sam mu ipak i gotivan.

Zaključak

Mnogo sam opušteniji nakon toga što je poželeo da svoj rad podeli sa mnom. To je poziv na razgovor i želja da mi kaže da i nisam tako loš ćale. Puno mi je to značilo.

Sad još da nađem neka prava pitanja ili rečenice kojima ću pokrenuti razgovor umesto glupih pitanja o tome kako je bilo u školi. Probao sam i sa tim kako se oseća, ali i na njih dobijam poželjni odgovor. Možda da krenem da pričam kako sam ja proveo dan. Da na svom primeru pokažem kako je ok razmeniti informacije. Pa kad završim, onda da ga pitam: “A kako si ti proveo svoje vreme? Šta ti je utisak dana?”.

Moraću da vežbam.

Post scriptum

Iz poštovanja prema sinu, dao sam mu da pročita ovaj članak pre nego što sam ga pustio u svet. Rekao sam mu da ga neću objaviti ako mu se ne sviđa, ili da mi kaže koje delove ne želi da objavim.

Nije imao ništa protiv da ide ovakav kakav je. I zagrlio me je. I onda je krenuo ka sobi, pa je stao, pogledao me preko ramena i dobacio: “Nije mi nametnuta tema. Sam sam je izabrao”. Nije čekao da vidi moju reakciju. Nestao je iza vrata svoje sobe.

A ja sam se nasmešio.

Subrscribe!

Ako želiš da primaš informacije o novim tekstovima, ostavi mejl.

2 Comments

  • Saša Radović Nikolić

    Sjajan tekst, Željko, baš me je dirnuo.
    Kao majka mojim “mačićima” i sama sam prolazila kroz razne faze sa njima, i ponekad se činilo da su mi mnogo dalje nego što bih želela da budu.
    A onda se desi nešto poput ove tvoje priče i ja shvatim da je sve u redu, da sam im važna i da me vole i poštuju to što radim za njih.
    Iako sam često “krindž”. I “po difoltu smaram” 😉

    • admin

      Jao, Sale, hvala na čitanju i na komentaru, a to što si podelila sa mnom smiruje me kao roditelja, jer po meni ti si uzor keve sa uspešnom decom, sada ostvarenim i samouverenim ljudima. Taj pubertet je baš klizav teren. Kako za nas roditelje, tako bogme i za njih. Bure baruta. A za ovaj nov izraz “krindž” nikad ne znam da li je na kraju dž ili č, pa stalno brkam, ko neka baba što namerno izgovara pogrešno 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *