Pišem, dakle postojim
Kad ne pišem, mislim o pisanju. Kad dugo ne pišem, osećam se promašenim. Kada se spremam za pisanje, umem da ga odlažem, jer se plašim da će me toliko obuzeti da neću moći ništa drugo da radim. Da li se i ti osećaš tako u vezi sa nekim svojim pozivom? Nešto što ti pruža osećaj ispunjenosti. Kada to radiš imaš utisak da si u zoni vlastitog smisla. Kao da tada u potpunosti živiš. Tako je meni s pisanjem. Kad pišem, dakle postojim.
I ne radi se samo o sricanju mašte u pesme i priče. Ima i toga, ali ovome se ne prepuštam svakodnevno. Samo kad imam šta kažem.
Nikad ne pišem izmišljotine radi njih samih. Ne loži me puko stvaranje sveta priče i jezika pripovedanja. Mene ganja potreba da prenesem određenu poruku koja mi se, eto, javila kroz tu neku poetsku ili proznu formu. Ponekad i kroz dramske. Upravo tako katkad doživljavam poruke iz duše. A onda, kad inspiracija pokulja iz mene, poput lave što iz dubine zemlje neumoljivo kreće, ne staje dokle god se do kraja ne izlije. Tada, kada me Kodrat Maae obuzme, pisanje za mene nije više stvar izbora, nego moranja.
Nego, da se vratim na temu. Kad govorim o pisanju, mislim na bilo koje beleženje misli, ideja, osećanja, želja, planova, događaja, a ne samo na umetničke forme. Uvek imam potrebu da piskaram. Tako strukturišem unutrašnji svet, a istovremeno, na taj način uspevam da razumem i obuzdam spoljni.
Zapravo, uveren sam da pisanjem na poseban i nov način kreiram to na šta se moj zapis odnosi, istovremeno stvarajući i novog sebe.
Kad ne pišem, ipak postojim
Naravno, ima dana i kad ne pišem. Svi mi živimo i ako iskuliramo zov duše. Ali kakav je to onda život?
Ja toliko ozbiljno shvatam unutrašnje pozive na akciju, da ako nestvaranje potraje, ukenjano gledam kako se udaljavam od idealnog sebe koga volim i želim. Hvata me panika. Tonem u očaj.
Pisanjem se čuvam od upadanja u stanje koje bih opisao kao svedočenje besmislenom curenju vremena kroz životni peščanik.
Kad ne pišem, jako brzo se nađem u vrtlogu očaja. Zamenjujem ga nečim što mi drži mozak prividno aktivnim. Recimo, bleja u telefon.
Kad zapadnem u to kvazi aktivno stanje, a u stvari radikalno statično, u proseku bar dva do tri sata dnevno gubim na zurenje u telefon, bilo na (a)socijalnim mrežama, ili čitajući kojekakve vesti, forume, gledajući video klipove koji mi ništa ne znače.
Prepuštajući se tom tonjenju u vir bespotrebnih informacija osećam kako život otiče iz mene. Stondiram. Teška droga je doomscrolling. Ovo je razlog zašto sam raskinuo sa televizorom pre petnaestak godina. A eto dozvolim ipak da me s vremena na vreme pobedi moj mobilni televizor.
Ali iako sam relativno kratko dnevno na tome (mada je tih par sati meni kao večnost), teško mi je da se izvučem kad upadnem u taj vrtlog. Uspostavljam neko čudno stanje postojanja. Utrne mi volja. Krećem svet da gledam pesimističnim očima. Želim da se iščupam, al’ ne ide. Kao da me ugrize neka otrovna buba i njena kiselina mi polako okupira telo i uništava životnu energiju.
Srećom, obaveze me prenu iz letargičnog polusna, ali me tada i one dodatno umaraju. Kad upadnem u stanje besmisla, imam trip da me sve smara, a blejanje u displej telefona odmara. Ali to je moždana varka. U stvari, Tanatos me grabi i vuče na ledeno i mračno dno.
Povratak na svetlost opet kreće preko olovke.
Pisanje olovkom ili dobovanje po tastaruri?
Kad pišem olovkom najbolje se povezujem sa unutrašnjim svetom. Hoću da kažem kako se tada spoje moje fizičko i duhovno biće. Kad dobujem po tastaturi, na kompu, iako tako brže pišem, imam utisak kao da su unutrašnji i ovaj matrijalni ja neka odvojena lika dva. Pisanje na displeju mobilnog je nešto između goreopisanih.
Sadržaj onoga što pišem ne razlikuje se prema načinu na koji pišem. Sve je to jedno te isto: ili je filozofsko promatranje, ili je refleksija na nešto što sam doživeo, ili su pesme i priče, ili su želje i planovi. Ova poslednja kategorija je moja lična stvar, a prve tri imam potrebu da delim, zbog čega sam i pokrenuo ovaj blog.
U korenu želje za deljenjem svojih misli i osećanja je potreba za komunikacijom na jednom dubljem nivou – na razini duše. Zato baš blog, jer pruža mogućnost za interakciju.
Gotovo uvek kod sebe imam svesku, blokčić, olovku. Nosim ih u torbi, u unutrašnjim džepovima jakni. Kad nemam, tu je onda svakako mob. Na drajvu imam razne foldere za različite beleške. Uvek sam na gotovs za pisanje.
Posle depresivne faze, u dnevniku je opisujem. Pokušavam da razumem zašto sam opet dozvolio da me obuzme i da otkrijem šta sam iz nje naučio. Potom pravim plan za sutradan. I tako se opet vraćam nekoj zdravoj rutini. Onoj koja mi prija.
Zapisivanje i pisanje
Kad nemam vremena za pisanje, sastavljam crtice i nabacujem ideje. Kasnije ih razrađujem, kad imam više vremena. A ono, majka ga stara, uvek nekako izmiče. Nikad ga nemam koliko mi treba.
Evo, na primer, ovaj članak sam počeo još 12. oktobra. Za koji dan i pun mesec je istekao. Uz njega sam imao u planu još dva, za koja sam tog istog dana napravio skice. Međutim, obaveze na poslu, obaveze kod kuće i nikako.
Da ne bih sebi nabijao stres, tešim se kako nije problem, pisaću, ionako nemam rok, ne zavisi mi ništa od toga, ali opet imam teret zbog nedovršenog posla. Želim da što pre bude isporučeno na čitanje.
Da li pisati i kad te niko ne čita?
Moja motivacija za pisanje ne zavisi od toga da li sam čitan. Ali sad, kad sam svoje tekstove učino javnim, želim da ostvarim komunikaciju: da isprovociram neki komentar, da podstaknem na deljenje – na primer, zato što sam napisao nešto sa čim se neko slaže, ili da dobijem mejl sa nekim pitanjem, predlogom, opomenom, kako god. Da li ću u tome uspeti, ne znam, ali neko vreme neću odustati. Zasad, mislim, godinu dana. A posle ću još videti.
Meni je pisanje ostavljanje traga u vremenu. U odnosu na te beleške mogu da pravim refleksije na prethodne i buduće verzije sebe.
Prvi ozbiljni javni trag koji sam ostavio je moj roman. Njegov izlazak me je u stvari i ohrabrio da i ostala svoja razmišljanja iznesem na videlo.
Imao sam potrebu i ranije za tim, ali sam bio uveren da to niko ne bi čitao. Ali kad sam odlučio da napokon izdam roman, nekima se dopao i eto odakle stiže ohrabrenje da učinim i ovaj korak.
Iznošenje u javnost misli i priča, tih artefakata muzeja mog trenutnog ovozemaljskog postojanja, otvara mi vrata ka upoznavanju jednog novog mene, a istovremeno ka povezivanju sa tobom i drugima po duši sličnima, pa i sutra nekih naših zajedničkih stvaranja.
Moji čitaoci iz oktobra 2024. godine
Prema analitici, najčitaniji članci za sad su: Moje ja i Otac iz sinova pera.
Blog sam promovisao preko Fejsa i putem flajera na sajmu knjiga. Podelio sam ih 70. Ukupna poseta do sad je 277 ulaza. Valjda nije loše za početak.
Treba još da poradim na promociji i da otkrijem ciljnu grupu, ne bih li isprovocirao interakciju, jer ovo mi do sad liči na razgovor sa samim sobom unutar javnog prostora. Kao da sam lud.
Ipak, sebe doživljavam urednikom ovog onlajn časopisa i osećam odgovornost da bar jednom u nedelju do dve objavim nov članak.
A šta tebe radi?
A šta tebe radi kao mene ovo? Prema čemu imaš takvu strast?
Postoji krilatica da mi ljudi nismo umorni od onoga što radimo, nego jer ne radimo ono što želimo. Potpuno se slažem s tim.
Evo kratke studije slučaja.
Za život zarađujem od posla koji volim i leži mi. Nije to jedan posao. Ima ih više. Takav sam. To me inspiriše. Kroz to što radim ostvarujem sebe. Doživljavam to svojim životnim pozivom, a ne samo poslom. Ipak, čak i uprkos redovnim izazovima koje ovi poslovi sa sobom nose, ako se ne posvećujem i drugim aktivnostima koje mi duša ište (kao što je pisanje, pevanje, sviranje gitare, performansi), počinjem da se osećam promašenim. Postaje mi dosadno. Svaki dan doživljavam kopijom prethodnog.
Ovaj tekst Pišem, dakle postojim može biti napisan i za pevanje i za sviranje i za te moje performanse. Sve su to oblici ispoljavanja mene. Ali pored tih mojih novčano neisplativih umetničkih ekspresija, takođe bih mogao da napišem i tekst na temu onoga od čega zarađujem za život, pa bih rekao Podučavam, dakle postojim ili Treniram, dakle postojim.
Sve je to meni važno i ako makar jedno krenem da gušim, umiru istovremeno i ostali. Svaki od mojih oblika ispoljavanja vezan je za ovo telo, a njemu nije dobro ako ignorišem bilo koji od poziva moje duše. Pišem posebno o ovome u člancima Moje ja i Artopija.
Šta ti želiš da budeš?
“A šta ćeš biti kad porasteš?”, je odvratno pitanje koje nas odmalena prati kroz život. Ono upućuje na dve stvari:
- da moramo da postanemo nešto što ima kategoriju, kako bismo se sa tim lakše identifikovali,
- i da pošto nismo to postigli (u smislu da se nismo od toga obogatili) još uvek nismo porasli, u prevodu – infantilni smo.
Moj posao me upućuje i na mlade koji su pred osamostaljivajem. Pričao sam s njima na ovu temu. Nije retkost da se osećaju loše i da nemaju pojma šta bi radili. Ima ih koji završavaju fakultet sa saznanjem da se nikad neće baviti time. Traže zanimanje koje im može obezbediti stabilan i dostojanstven život, ali ne znaju šta to može biti.
Mada, to nije problem samo kod mladih. I mi matorani se često osećamo promašenima ako nismo ostvarili san. Ali i taj san zna da bude pogrešno protumačen, upravo zbog ideje da nešto treba da postanemo, i da nije dovoljno da se samo bavimo onim što nam pričinjava zadovoljstvo.
Jutjuber
Navodim jedan slučaj šesnaestogodišnjaka koji me je pitao za savet čemu bi bilo najisplativije da se posveti. Uzvratio sam pitanjem šta bi on najviše voleo. Rekao mi je da ima nerealan san, a to je da bude jutjuber.
“A šta bi voleo da radiš”, pitao sam ga.
Zbunio se. Pogledao me je da li ga zezam ili sam stvarno retardiran da ne znam šta znači “biti jutjuber”.
“Pa da snimam videe za Jutjub”, rekao je.
“Snimati videe za jutjub i biti jutjuber nije isto”, dodao sam. “Navedi šta sve misliš da je neophodno da radiš kao jutjuber”.
I onda je krenuo da nabraja, a ja sam ga zapitkivao da li bi u svakoj od tih faza uživao, da li ima dovoljno znanja za svaku od njih, kako bi promovisao svoje videe, ko mu je ciljna grupa, da li je saznao koliko se od toga zarađuje, na čemu se zarađuje, kako bi se život kao javne ličnosti odrazio na njegov privatni život i tako dalje.
U nekom trenutku se smorio od mene. Kvario sam sliku koju je imao o sebi kao jutjuberu. A onda je još i dodao:
“Pa rekao sam da je nerealan san”, a ja sam mu odgovorio:
“Ako je to tvoj san, onda moraš da kreneš da ga ostvaruješ, inače ti preti opasnost da postaneš očajan. Samo budi svestan da ako si unapred odredio ishod, onda juriš duha koga teško možeš uhvatiti. Umesto toga, radi ono što ti se najviše radi i što te najviše radi. Idi ka onome što želiš, ali budi otvoren da iz procesa učiš i da se prilagođavaš, ne obazirući se na ishod. Nije fora postati neko ili nešto, nego u svakom trenutku biti. A jesi onda kad slušaš svoju dušu i ispunjavaš joj želje.”
Reč za kraj
Eto, tako i ja, nemam trip da budem bloger, ali želim da pišem blog; da otkrijem kako da ga promovošem i da imam na hiljade sabskrajbera koji jedva čekaju naredni članak; da ovo bude odskočna daska za neke naredne projekte. Sve bi to bilo jako lepo, ali za sad se ložim upravo na ovo pisanje i uživam u tome.
Voleo bih i tebe da podstaknem da se posvetiš onome prema čemu imaš strast, pa ma koliko da to sad nije isplativo u vidu novca i ma koliko ti oduzimalo vremena od nečeg drugog. Uvek se nađe način da se štrpne od bleje, a novac ne treba da bude merilo vrednosti kad je u pitanju ispoljavanje sopstvene duše. Vrednost je u samoostvarenju i osećaju ispunjenosti i vlastitog smisla.
Umesto životarenja, izaberi život.
I kontaktiraj me da stvaramo nešto zajedno. Ili mi pošalji nešto što radiš pa da to objavim kroz ovaj blog ili te spojim s nekim ko je iz kompatibilne kreativne forme. Hajde da pravimo kreativnu komunu!
Subscribe!
Opet te pozivam da ostaviš mail i primaš news letter o novim člancima.
